Филм у настави

• Рашчлањење филма проширује знања не само о филму и филмској уметности,

него и о друштвеним појавама;

• филм има драмско утемељење и код ученика треба развити осетљивост за

развој радње, приповедну основу, тематско-садржајне делове, те начине филмскога обликовања.

У нижим разредима основне школе филму се  приступа литерарно-драмски, али

је такође важно посветити пажњу специфичностима филмског језика.

Етапе усвајања филмског садржаја:

• Филмски доживљај – први је сусрет с филмом субјективан, односно емоционалан, (разговор се креће на нивоу: свиђа/не свиђа ми се);
• Филмске чињенице – обухватају податке о аутору филма, глумцима, раздобљу када је филм настао и др.;
• Филмска свест – упознавање ученика с особеностима филмског изражавања;
• Истраживање проблема– ако филм приказује неки проблем,     расправа почиње о том проблему – филмско-васпитни приступ –                                                                                  посебно је важан јер се њим развија морална свест ученика.

Наставни облици:

С обзиром на степен самосталности наставни облици сврстани су на фронтални, индивидуални, групни рад и рад у паровима. Најбољег наставног облика нема јер сваки наведени носи одређене предности, али и недостатке. Водећи се личним искуством и процењујући сваку ситуацију посебно, треба одабрати онај облик рада који ће код ученика дати најбоље резултате.

Фронтални облик. – њиме се користимо прилком пројекције филмова. Ученици филм гледају заједнички при чему ће свако већу пажњу придати нечем другом. Оно што ће некоме промаћи, други ће примиетити па ће се у заједничкој расправи након филма све пропуштено моћи надокнадити јер, иако се филма гледа групно, појединац га лично о прима и интерпретира на свој начин.

Групни облик. – То је врло захвалан облик за проблемски приступ филму. Ученике можемо поделити у неколико група где  ће свака добити свој задатак за истраживање. Може се радити о праћењу различитих филмских изражајних средстава или пак анализи елемената битнијих за разумевање приче.

Рад у пару. – Иако није  чест, он може помоћи потстакнути на рад и мање амбициозне и неактивније ученике. Ученицима можемо задати да писмено или усмено одговоре на неко питање у пару при  чему  ће се међусобно надопуњавати и усмеравати. Заједничи могу и нешто истражити, а затим о томе обавестити остале.

Индивидуални облик. – Ученик може пуно података о филму пронаћи и прочитати самостално, разгледати филмске фотографије, послушати музику из филма, писати текстове, бележити цитате и сл.

Наставне методе:

Методе у настави филма углавном се поклапају с методама осталих наставних предмета с тек незнатним разликама.

Метода показивања или демонстрације. – Обухвата пројекције филмова, телевизијских емисија, компјутерских програма (аудовизуална демонстрација), показивање фотографија, дијапозитива, плаката и предмета везаних уз филм (визуална демонстрација).

Метода разговора. – Најзаступљенија је метода у настави филма која је посебно добра када се користимо расправљачким обликом разговора. Постави се проблем, испитују могућности његова решења и проналази се заједнички одговор. 

Метода читања. – Обухвата читање филмских и телевизијских сценарија, књижевних дела која су послужила као основа снимању филма, критика, биографија, текстова из новина...

Метода писања. – Ученици записују податке о филму, пишу одговоре на питања, пишу своје утиске, оцену филма, описују  јунаке, ентеријере и екстеријере, писмено препричавају фабулу, стварају властите сценарије. 

Метода усменог излагања. – Усмено излагање више препустити ученику који може препричати фабулу, описати лик, просудити о успешности употребе појединих филмских средстава... Предност треба дати краћим усменим монолозима који су заправо део расправљачког разговора.

Метода цртања. – Ученик може свој доживљај филма изразити цртањем након гледања филма. Пре гледања, а на основу наслова, може нацртати шта очекује од филма. Плакатом или апликацијом може се послужити у  мотивацији.

Метода практичних радова. – У ову методу свакако спада снимање филмова и њихова пројекција. Уколико нам то материјалне могућности не допуштају можемо симулирати и одглумити процес снимања. Иако оно није стварно, деци  ће бити занимљиво и поучно.

6. Структра наставног часа обраде филма

                   Иако играни, анимирани и документарни филм представљају сваки засебни филмски род, у нижим разредима основне школе методички приступ, што се тиче наставних ситуације и артикулације самог часа, треба да остане колико-толико уједначено конципиран. Основни разлог томе је жеља да се поједностави настава филма и тиме још више приближи најпре учитељима који, нажалост, још увек зазиру од извођења наставе филма. Када се једном стекне сигурност у извођењу наставног часа обраде филма, машта и креативност наставника сасвим сигурно ће постићи своје ефекте.

Наставне ситуације:

1. Мотивација

2. Најава

3. Приказиваје филма

4. Емоционално-интелектуална пауза

5. Слободно изношење доживљаја

6. Истраживачка расправа

7. Уопштавање

8. Стваралачки облици рада

1. Мотивација

Задатак је мотивације ученика емоционално и рационално припремити на примање нових садражаја. Ученике опуштеном атмосфером и мотивишућим разговором доводимо пред врата новог. У овој наставној ситуацији може се радити готово све што се учини прикладно за поједини час . Важно је да приступ увек буде оригиналан и проблемски. Ученике треба подстаћи на размишљање и пробудите њихову рекацију.

2. Најава

Филм треба  најавити тако да ученици не осете нагли прелаз из мотивације у нову наставну ситуацију. На крају мотивацијског разговора потребно је подстицајним гласом најавити филм који ће гледати, аутора филма, земљу порекла и годину производње. Млађим ученицима не мора се посебно наводити сценаристе, глумце и остале. Увек се може споменути нека занимљивост или информацију која је на било који начин везана уз тај филм.

3. Приказивање филма

Пре самог почетка приказивања филма пожељно је поставити питање ученицима које  ће осигурати проблемско гледање филма. Одговор на питање ученици дају након пројекције. Што се саме пројекције тиче, важно је да се осигура технички што беспрекорнији пријем филма. Филм се увек гледа у целини јер само тако даје потпун доживљај, а прекида се једино настаниковом интервенцијом – ако он сматра да постоји нешто важно на то ваља упозорити ученике.

4. Емоционално-интелектуална пауза

Непосредно након гледања филма, као и након примања неког другог уметничког дела, деци треба дати одређено време како би средили своје емоције. Филм обично изазива снажне емоције које не престају одмах након завршетка пројекције. Потребно је неко време за попуштање емоционалне напетости. Но деца управо желе да искажу узаврела осећања и утиске па се каткад догађа да их пауза пасивизира. Наставник  добро познаје своје одељење и зато   ће препознати када је најбоље да деца износе сређене доживљаје.

5. Слободно изношење доживљаја

Непосредно након емоционално-интелектуалне паузе пожељно је кренути нешто лежернијим темпом и пустити ученике да самостално, или  уз тек незнатно наше вођење, изнесу своје утиске. Свој доживљај филма ученици могу изразити цртежом, саставом, препричавањем, разговором или неком другим начином који вам се чини примерен. Ова наставна ситуација не мора трајати дуго, а поступно је можете усмерити према истраживачкој расправи.

6. Истраживачка расправа

Гледано с образовнога становишта , ова је наставна ситуација најзахтевнија и најсложенија. Она увек обухвата више проблема који не морају бити и нису увек исти. Слободно се могу мењати према потреби.

а) Одређивање филмске врсте, теме, места и времена радње

  Ученик одређује филмску врсту којој филм припада и сваки пут стиче нове спознаје о њој самој. Откривањем теме, места и времена радње добијамо сигурно одскочиште за даљу анализу филма. Откривањем ових једноставнијих и деци познатих чињеница, остварује се лакши прелаз према решавању сложенијих питања.

б) Структура фабуле

  Ученици требају да одреде редослед догађаја, садржи ли фабула пуно обрта или је једнолична, те да одреде увод, заплет и расплет радње.

ц) Ликови

Лик је носилац радње, најзначајнији елемент у разумевању етичких, естетских и идејно-тематских квалитета, као и смисла целине филма. Лик својим поступцима и акцијама саопштава ауторове идеје и поруке с екрана. Ликове можемо поделити на главне и споредне, а сваки појединачно можемо портретисати споља и изнутра. Можемо анализирати и односе међу ликовима. Никад није сувишно већу пажњу поклонити управо главним ликовима имајући на уму да су деца изразито склона идентификацији. Психолошки механизми учествовања  и поистовећивања долазе до изражаја најснажније управо код филма, а то можемо искористити у анализи поступака ликова.

д) Изношење идеје филма

Изношење темељне идеје или поруке филма требало би бити спонтани наставак целе досадашње расправе. Идејну поруку не смемо поједноставити јер уметничко дело увек нуди више од једне поруке, макар се то тако увек и не  чинило.

е) Филмски израз

Са ученицима млађих разреда треба се задржати се на боји, звуку, обележјима рода и врсте.  Боја је необично снажно изражајно средство. Она може утицати на доживљавање и прихваћање лика, утиче на расположење деце. Топле боје подстичу на активност и дају осећај радости, док хладне боје делују смирујуће. У дечјим се филмовима избегава симболика боја јер је компликована, али ако се она јави, треба је свакако покушати растумачити.

Музика у филму даје осећај ишчекивања, страха, напетости, весеља, раздраганости. Употпуњава утисак и расположење које ликови требају да оставе на гледаоца. Понекад музика може имати и ритмичку улогу, што је врло добродошло у дечјим филмовима јер деца не подносе монотонију. 

7. Уопштавање

Иако је филм аналитичан по структури, филмска се информација остварује у глобалу обједињујући сликовну, вербалну и аудитивну компоненту. Стога након анализе структуре филма и његових појединих елемената враћамо се  целини филма. Сада је тренутак да се заједнички понове све најважније и нове спознаје о филмском делу и филму уопште.

8. Стваралачки облици рада

Након гледања филма деца су врло  често расположена за стваралаштво и игру чиме понављају доживљај филма. Могућности су бројне: цртање, глума, писање новога свршетка филма, писање нових дијалога, критике, слушање филмске музике, симулирање снимања. Потребни је одабрати оно што најбоље одговара темпераменту и интересима деце.

Л   и  т  е   р  а   т   у   р  а  :

1. Бједов, Весна (2006): Методички приступ филму у настави хрватскога                   језика нижих разреда основне школе,Живот и школа бр. 15-16 (1-2/2006)

(hrcak.srce.hr/file/39469) 

2. Пјанић, Ратмира (2006): Филм у настави матерњег језика : (босанског, хрватског, српског), Сарајево: Свјетлост.( pedagoskifakultet.com.ba/?cat=191&paged=2)

3. Микић , Крешимир (2001), Филм у настави медијске културе. Загреб:             Едука (www.kresimirmikic.com)

17

[1] Бједов, Весна (2006): МЕТОДИЧКИ ПРИСТУПИ ФИЛМУ У НАСТАВИ ХРВАТСКОГА ЈЕЗИКА НИЖИХ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЖИВОТ И ШКОЛА бр. 15-16 (1-2/2006)